Kategorija: Opšte teme

U isto vreme na južnoj zemljinoj polulopti počinje zima.
Leto će trajati do 21. septembra, kada počinje jesen.

Prvi dan leta se od pamtiveka slavi u raznim kulturama širom sveta.
To je ujedno i najduži dan u godini na severnoj hemisferi naše planete, što znači da će do decembra postajati sve kraći.
U slovenskoj mitologiji na dan letnje dugodnevice obeležavao se praznik Kupale, božanstva plodnosti, obilja i veselja.

Na taj dan pravila se lutka od slame, koja je predstavljala boginju i u svečanoj povorci bacana u vodu ili vatru. U tom običaju važnu ulogu ima kupanje i pletenje cveća. Verovalo se da je to jedina noć u godini u kojoj paprat cveta i da taj cvet ima magijske moći, da može uništiti demone, podariti uspeh i veliko bogatstvo.

U srednjevekovnoj Nemačkoj ljudi su imali običaj da zapale veliki obruč od slame i nazivali su ga „vatrenim točkom“. Obruč je zatim puštan da se kotrlja niz brdo kroz vinograde ka vodi.
„Vatra se povezivala sa čistoćom i plodnošću“, objašnjava Entoni Aveni, profesor astronomije i antropologije na Kolgejt univerzitetu u Hamiltonu. „Ovo je doba godine kada je zemlja najplodnija“.

U severnoj Nemačkoj, praistorijsko nalazište Eksternštajn verovatno je sagrađeno u slavu letnje dugodnevice.
Mnogi smatraju da je i sam Stounhendž izgrađen s istom funkcijom.
„Stounhendž je trebalo da bude hram sunca i postavljen je tako da osoba koja stoji u središtu prstena koji čine veliki stubovi može da vidi uspinjanje sunčevog diska na severoistočnoj kapiji 21. juna, u dan kad leto stiže na sever“, objašnjava Aveni.

Izvor: b92.net

Glavno obeležje Uskrsa jesu farbana jaja. Nekada su se farbala isključivo crvena jaja, a veruje se da ovaj običaj potiče od Marije Magdalene, koja je prema „Bibliji“ odnela jaja ofarbana u crvenu boju pred tadašnjeg rimskog cara Tiberija kada se saznalo da je Hristos vaskrsnuo. Iako je Veliki Petak najtužniji dan za sve hrišćane širom sveta, Vaskrs se odmah posle Božića, smatra najradosnijim hrišćanskim praznikom.

Na dan Vaskrsa, Vaskršnjeg Ponedeljka i Vaskršnjeg Utorka, koji ga prate, pravoslavni hrišćani širom sveta se pozdravljaju sa „Hristos Vaskrse“ i odgovaraju sa „Vaistinu Vaskrse“.

Većina Vaskršnjih običaja veseli sve, a naročito decu.

U različitim delovima naše zemlje važe različiti običaji. Pa tako neko farba jaja na Veliki Četvrtak, neko na Veliki Petak ili, pak Veliku Subotu. Opet, neko farba jaja samo u crvenu boju ili lukovinu, a neko ih šara na najrazličitije moguće načine. Za farbanje jaja je zadužena domaćica kuće, koja u zavisnosti od navika, farba jaja ili sama ili sa decom. U mnogim krajevima, ona se prvo prekrsti i pomoli Bogu, a zatim u posudu u kojoj će kuvati jaja za Vaskrs naspe malo osvećene vodice i to, uglavnom one koja je osvećena u toku Velikog Vaskršnjeg posta.

Po običaju, prvo jaje se ofarba u crvenu boju i smatra se tzv. čuvarkućom. Ono se čuva do naredne godine. U nekim krajevima se prošlogodišnji „čuvarkuća“ stavlja kod stoke, dok se u nekim zatrpava u mravinjak.

Nijedan Uskrs ne može da prođe bez tradicionalne Uskršnje trpeze!

Pored ofarbanih jaja, čijim konzumiranjem se završava post na dan Uskrsa, tu su i nezaobilazna Uskršnja pogača i slatkiši.

Pogača je ukrašena jajima, a ukusni kolačići spremaju se u obliku jaja i zečeva, simbola ovog velikog praznika.

Zato vam donosimo stari recept za najukusniju pogaču:

Sastojci: 1,5 kg brašna, 30 g pivskog kvasca, 4 žumanca, 4 kašike šećera, parče putera, kora limuna, so i malo mleka.

Priprema: Ako je kvasac pivski, onda ga prvo zamesite: izdrobite ga u manjem sudu, nalijte mlakim mlekom ili vodom i razbijte grudvice, pa dodajte so i brašno tako da napravite retko testo. Sud sa kvascem stavite na toplo mesto (instant kvasac se direktno upotrebljava – na svakih 1/2 kg brašna ide kesica kvasca). Dok kvasac kisne, prosejte brašno u sud za mešenje i stavite da se dobro zagreje pored šporeta.

U drugi sud stavite žumanca, šećer, parče putera i ukisli kvasac, pa sve izmešajte. Narendajte koru limuna, dodajte po malo brašna i mesite uz dolivanje mlakog mleka dok ne zamesite testo kao za svaku pitu. Kad testo počne da se odvaja od suda i po njemu počnu da iskaču klobuci, znači da je dovoljno mešeno.

Da bi testo bilo još bolje, tokom mešenja dodajte po malo rastopljenog putera (rastopite 100 g) i pri tom kvasite ruke, pa nastavljate mešenje. Ako ovako mesite testo, pogača će biti mnogo vlažnija i ukusnija. Pokrijte krpom i ostavite na toplom mestu pored šporeta da naraste. Gotovo je kad napuni sud, to jest kada se udvostruči. Izručite na dasku, ukrasite po želji i ispecite!

Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života. Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.

U SLAVU HRABRIH HRIŠĆANA
Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu, pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci.
Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani (venčani) ljubavlju Hristovom. Na venčanjima u crkvi, na glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci – svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci – jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave – u Hristovom carstvu.
Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

STARINSKI I MODERNI OBIČAJI
Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život.

Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta.
Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle Nove godine. Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv.

Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta – „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih“ – materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, roštilj, pečenje, salata).

KO JE, ZAPRAVO, DEDA MRAZ?
Predanja kažu da je lik Deda Mraza najviše inspirisan životom i delom Svetog Nikole. Iako o njemu ne postoje precizni istorijski podaci, on je navodno postao poznat po svojim dobrim delima i kao zaštitnik dece, što je kasnije poslužilo za stvaranje lika Deda Mraza ili Božić bate, a prava afirmacija njegovog lika i dela počela je 1823. godine, kada je nastala pesma ”Poseta Svetog Nikole”. U crvenom odelu pojavio se na božićnim čestitkama 1885. godine, a njegov lik i delo dodatno je popularisala knjiga za decu Lajmana Frenka Boma ”Život i avanture Deda Mraza” (1902).

Pisac mu je dodelio razne pomoćnike, dom u Smejućoj dolini Hohaho i devet irvasa. Tako je Deda Mraz stekao besmrtnost…
Legenda kaže da Deda Mraz živi u Laponiji sa svojom ženom, gospođom Mraz. Cele godine, zajedno s patuljcima (elfovima) pravi poklone, koje deli dobroj deci širom sveta za Novu godinu i Božić. Deca mu svake godine pišu pisma u kojima opisuju kako su bila dobra i šta bi želela na poklon, tako da on precizno zna kom detetu šta da donese…

OTKAD SLAVIMO NOVU GODINU?
Antropolozi i pojedini teoretičari smatraju da se prelazak iz stare u novu kalendarsku godinu slavi već četiri hiljade godina, a da su s tim prvi počeli Vavilonci. U srednjovekovnoj Evropi Nova godina se nije obeležavala, jer se smatrala ostatkom paganskih verovanja, a prvi januar i
javna proslava početka nove godine vraćeni su tek 1582. godine.

VEROVANJA I NADANJA
Iako su se običaji, kao i meseci koji su obeležavali početak naredne godine, menjali kroz istoriju, ovaj dan uvek se vezivao za okupljanje porodice uz svečanu trpezu, međusobno darivanje i lepe želje za budućnost.

ZAŠTO KITIMO JELKU?
Kićenje jelke verovatno je jedan od najradosnijih događaja uoči Nove godine i Božića. Obično se cela porodica okupi i zajednički ukrašava jelku, a ispod jelke ukućani ostavljaju jedni drugima darove, a to je upravo ono što raduje i uveseljava dečicu.
Kako bi se mališanima pokazalo da je želja za darivanjem ono najbitnije i najlepše, psiholozi savetuju da se i oni uključe u pripremu za praznike i u sve delatnosti oko Nove godine, kao što su kićenje jelke i doma, ali i pomaganje u pripremanju trpeze.

Postoji razlika između pojmova HIV pozitivna osoba i osoba obolela od SIDE. To su dve povezane ali različite stvari koje se često pogrešno poistovećuju. HIV pozitivna osoba je zaražena virusom HIV-a ali to još uvek ne znači da ima SIDU! Do pojave ove bolesti je vremenski period od 2 do10 godina.
Prošle su tri decenije od pojave virusa HIV-a, a nauka još nije uspela da pronađe lek za ovu opaku bolest. Nade za izlečenje se polažu u vakcinu i nove metode presađivanja matičnih ćelija.
Naučnici, ipak, ohrabruju obolele uveravanjem da bi nove metode mogle da daju željeni rezultat ili bar da omoguće bolesnicima život bez svakodnevnog uzimanja lekova.

Dok izlečenje već zaraženih i dalje ostaje teško ostvariv cilj, fokus je trenutno na pokušaju da se spreče nove infekcije. Više od 25 miliona ljudi je preminulo od side otkako je 1981. u Los Anđelesu među homoseksualcima registrovano prvih pet slučajeva. Danas više od 33 miliona ljudi boluje od side, od toga najveći broj u podsaharskoj Africi, u SAD ima milion obolelih a u Srbiji ima preko 3000 registrovanih osoba koje žive sa HIV virusom.
Od side godišnje umre oko dva miliona ljudi, posebno u siromašnim sredinama u kojima su lekovi teško dostupni, ali u visoko razvijenim zemljama, kao što je Amerika, lečenje daje značajne rezultate.
Zaraženi virusom HIV-a koji se redovno leče, danas žive, ako je verovati statistici, nekoliko meseci kraće nego nezaraženi. Moderni lekovi su lakši za upotrebu i mnogi oboleli uzimaju samo jednu pilulu dnevno.

U međuvremenu, slučaj jedinog izlečenog, američkog prevodioca Reja Brauna, koji je 1995, dok je živeo u Nemačkoj, saznao da ima sidu, pruža nove nade u pronalaženje leka.
Naučnici zasnivaju nade na spoznaji da postoje ljudi koji su bili izloženi virusu, a nisu se zarazili jer su imali genetske mutacije koje su im omogućile prirodni imunitet na virus.
Stoga se radi na modifikaciji inficiranih krvnih ćelija kako bi postale imune na HIV. U teoriji, to bi trebalo da ojača imuni sistem dovoljno da pacijentu više nisu potrebni lekovi kako bi virus držao pod kontrolom. Ova istraživanja, međutim, u praksi još ne daju željene rezultate.

Konačno izlečenje od HIV-a za sada nije moguće, ali korišćenjem odgovarajućih terapija moguće je usporiti tok i razvoj bolesti.
Iako je testiranje na HIV anonimno i besplatno, godišnje se u Srbiji testira manje od jednog procenta ukupnog stanovništva i to najviše oko 1. decembra.

Tolerancija je prihvatanje bogatstva različitosti ideja i stavova, onih koji su druge nacije, vere, seksualnog opredeljenja ili koji govore drugim jezikom. Razumeti i prihvatiti mišljenje koje je drugačije od našeg, ili bilo čijeg, je vrlina koja gradi zdrav i miran život unutar zajednice.

UNESCO je 1995. godine dao definiciju tolerancije, koja nastoji unaprediti tradicionalno sagledavanje tolerancije i glasi ovako:

„Tolerancija je poštovanje, prihvatanje i uvažavanje bogatstva različitosti u našim svetskim kulturama, naša forma izražavanja i način da budemo ljudi. Ona je zasnovana na znanju, otvorenosti, komunikaciji i slobodi mišljenja, savesti i uverenju. Tolerancija je harmonija u različitostima. To nije samo moralna dužnost, to je takođe politički i zakonit zahtev. Tolerancija, vrlina koja mir može učiniti mogućim, doprinosi menjanju kulture rata u kulturu mira.
Tolerancija nije koncesija, dobrodušnost ili popustljivost. Tolerancija je, iznad svega aktivan stav potaknut priznanjem univerzalnih ljudskih prava i fundamentalna sloboda drugih. Nikako se ne može koristiti kao opravdanje za kršenje fundamentalnih vrednosti. Tolerancija treba biti primenjiva od strane pojedinaca, grupa i država.
Tolerancija ja odgovornost koja nosi ljudska prava, pluralizam (uključujući kulturni pluralizam), demokratiju i vladavinu zakona. Ona uključuje odbacivanje dogmatizma i apsolutizma i potvrđuje standarde postavljene u instrumentima internacionalnih ljudskih prava.
Dosledno poštovanje ljudskih prava, biti tolerantan, ne znači tolerisanje socijalnih nepravdi ili odbacivanje ili slabljenje tuđih uverenja. To znači biti slobodan, čvrsto se držati svojih uverenja i prihvatati da se i drugi drže svojih. To znači prihvatanje činjenice da ljudska bića, prirodno različita u svojim nastupima, situacijama, govoru, ponašanju i vrednostima imaju pravo živeti u miru i da budu kakvi jesu. Takođe znači da se nečija viđenja ne nameću drugima.“

U današnjem svetu punom različitosti u kulturnom, verskom i nacionalnom smislu tolerancija je jedini način da se te različitosti pomire i da bez obzira na razlike funkcionišemo i živimo jedni sa drugima, prihvatajući i tolerišući različitost.