Crni petak je dan nakon Dana zahvalnosti i pada na petak posle četvrtog četvrtka u novembru. U nekim američkim državama je proglašen kao praznik i spada u najprometnije dane za shopping.
Mnogi ljudi uzimaju slobodan dan na Crni petak i iskoriste ga kako bi posetili rodbinu ili prijatelje koji žive van njihovog grada. Mnoge firme u Americi ne rade tokom vikenda kada pada Dan zahvalnosti.
Drugi ovaj dan koriste kao dan početka praznične kupovine. Kupovina prazničnih poklona na Crni petak je postala veoma popularna. Mnoge prodavnice daju velike popuste, posebno na dečije igračke, tehniku, proizvode za poklone…
Veoma često se dešava da dođe do izmene u gradskom saobraćaju. Neke prodavnice produže radno vreme, kako bi izašle u susret kupcima. Na putu ka popularnim destinacijama za kupovinu se veoma često prave gužve.
Crni petak je jedan od najprometnijih dana za kupovinu u Americi. Postoji dve popularne teorije zašto se ovaj dan zove Crni petak. Jedna teorija je da gume mnogih automobila zbog velike gužve ostavljaju za sobom crne tragove, što je dovelo do naziva Crni petak.
Druga teorija je da taj naziv potiče od staromodnog vođenja poslovnih računa. Gubici su bili obeležavani crvenim mastilom, a profiti crnim mastilom. Većina firmi, pogotovo malih, počinju da ostvaruju profit tek kada dođu praznici. Mnogi od njih se nadaju da će početi da ostvaruju profit, koji je obeležen crnim mastilom, na dan posle Dana zahvalnosti.
TV Shop je odlučio da ovaj veoma popularan praznik prenese iz Amerike na naše prostore.
Većina ljudi nije zadovoljna svojim izgledom. Kada bi imali mogućnost svako od nas bi nešto na sebi promenio. Svi koji su nezadovoljni sobom i koji za to imaju mogućnost podvrgavaju se plastičnoj i estetskoj hirurgiji. Međutim, ni one nisu garancija za zadovoljstvo.
Nameće se pitanje da li su neophodne tako radikalne mere, možemo li promeniti nešto na sebi uvođenjem novina u svoj život? Novi make up, negovane ruke, nova garderoba, dobar parfem, zdrava težina, svest da se radi na sebi pomažu da se bude zadovoljan. Nastavi sa čitanjem Budite zadovoljne svojim izgledom!
Telo žene se neminovno menja vremenom, kao posledica starenja, rađanja, načina života… Ipak, neretko ćete čuti da nema ružnih žena, da je svaka na svoj način lepa. Zato sebe treba gledati na drugačiji način.
Volite sebe i svoje telo, bez obzira na to što vam se možda ono što vidite u ogledalu i ne sviđa previše. To je ljudska reakcija. Ono što je važno je fokusirati se na pozitivne misli i stav. Suočite se sa stvarima koje vas čine nezadovoljnim i razmišljajte o tome šta da učinite da biste opet bili zadovoljni sobom.
Verujte u sebe jer je samopouzdanje jednako privlačno kao i lepota. Radite na sebi i rezultati neće izostati.
Započnite dan omiljenom pesmom na radiju, popijte jutarnju kafu u bašti ili na terasi svog stana i smejte se. Smeh je lek.
Našminkajte se kvalitetnom šminkom u omiljenim bojama. Nemojte se kriti iza široke odeće, obucite nešto što će naglasiti vaše adute, a sakriti nedostatke.
Stavite omiljeni parfem.
Za doručak pojedite nešto zbog čega posle nećete biti ljuti na sebe. Održavajte zdravu težinu, uz korišćenje prirodnih dijetetskih suplemenata, to zasigurno podiže samopouzdanje.
Koračajte sigurno, pravih leđa, uzdignute glave.
Žena zadovoljna svojim izgledom je samouverena, pozitivna, nasmejana. Budite i vi takvi. Budite zadovoljni svojim izgledom. To nije nemoguća misija. Potrebna je odluka i želja da nešto za sebe uradite. Osećaj zadovoljstva je neizostavan i nezamenljiv.
Štetni učinci pušenja prvi put su dokazani pre pedesetak godina. Od donošenja duvana u Evropu stavovi prema konzumaciji bili su različiti – od toga da se smatrao lekom za brojne bolesti do toga da se pušenje kažnjavalo, a u prvim decenijama 20. veka postao je društveno prihvatljiva navika.
Sredinom 20. veka započinju istraživanja radi utvrđivanja uticaja pušenja na zdravlje. Godine 1952. engleski lekari R. Doll i A. B. Hill dokazali su na grupi od 40 000 pacijenata uzročnu povezanost između pušenja i karcinoma bronha i pluća, te infarkta miokarda i hronične opstruktivne plućne bolesti.
Godine 1964. objavljen je izveštaj američke zdravstvene službe (Surgeon General’s Report on Smoking and Health) u kojem je pušenje definitivno proglašeno rizičnim faktorom i uzrokom niza bolesti koje znatno smanjuju kvalitet života i dovode do prerane smrti. Od tada su brojne kliničke, laboratorijske i epidemiološke studije u svetu ispitivale učinke pušenja na zdravlje i potvrdile da konzumiranje duvana i duvanskih proizvoda, i to posebno pušenje cigareta, ali i izloženost duvanskom dimu odnosno tzv. pasivno pušenje, znatno pridonose obolevanju i prevremenom umiranju od niza bolesti.
UTICAJ PUŠENJA NA ORGANIZAM
Duvanski dim sadrži preko 4 000 različitih hemijskih sastojaka. Najpoznatiji od njih – nikotin – stvara zavisnost. Organizam se postepeno privikava na nikotin. U nepušača već doza od 5 mg uzrokuje simptome akutnog otrovanja, a pojedinačna letalna doza iznosi 40 do 60 mg nikotina. S jednom popušenom cigaretom resorbira se 1,5-2,5 mg nikotina, koji se u organizmu relativno brzo razgrađuje, pa pušač tokom dana može konzumirati veće količine nikotina bez znakova trovanja. Nikotin neposredno u malim dozama podstiče, a u velikim inhibira nervne impulse. U središnjem nervnom sistemu nakon početne ekscitacije (disajni centar, vazomotorni centar, centar za povraćanje) porastom doze slede tremor i konvulzije, a zatim paraliza i smrt.
Delovanjem nikotina na nadbubrežnu žlezdu oslobađa se adrenalin i noradrenalin, što dovodi do povećanja frekvencije srca, stiskanja malih krvnih sudova i povišenja krvnog pritiska. Uz navedene učinke sastojci duvanskog dima inhalirani u pluća prelaze u krvotok i uzrokuju oštećenja na endotelnim ćelijama krvnih sudova. Smatraju se aktivatorima pucanja ateroma i učesnicima u trombogenezi.
PUŠENJE I BOLESTI SRCA
Pušenje znatno povećava rizik od nastanka bolesti srca i krvnih sudova, i to posebno srčanog i moždanog udara i bolesti periferne cirkulacije. Pušenje udvostručuje rizik od umiranja zbog bolesti srca i krvnih sudova, a 30 do 40% svih smrti od koronarne bolesti povezuje se s pušenjem.
Za pedesetak sastojaka duvanskog dima, posebno za katran, dokazano je da imaju kancerogeno delovanje. Danas se smatra da je pušenje glavni rizični faktor za razvoj raka bronha i pluća, grkljana, ždrela, usne šupljine, jednjaka, bubrega, mokraćne bešike, gušterače, a i rak grlića materice i neki oblici leukemije češći su u osoba koje puše.
Duvanski dim sadrži i iritanse koji dovode do pojačanog stvaranja sluzi, oštećenja funkcije cilijarnog epitela i sužavanja bronhiola, te do razvoja hronične opstruktivne plućne bolesti (HOBP). Smrtnost od te bolesti šest je puta učestalija u pušača nego u nepušača. Pušenje je ujedno predisponirajući faktor za respiratorne infekcije i egzacerbacije astme.
UGLJEN MONOKSID U CIGARETAMA
Jedan od štetnih sastojaka duvanskog dima jeste i ugljen monoksid (CO) koji se 200 puta brže veže uz hemoglobin nego kiseonik. U pušača 10 do 15% hemoglobina može biti vezano s CO, što znatno smanjuje snabdevanje organizma kiseonikom, a posebno je štetno za osobe sa srčanim bolestima, posebno anginom pektoris. Ugljen monoksid povećava propustljivost zidova krvnih sudova za holesterol i pospešuje stvaranje ateroma te i tako pomaže razvoju bolesti srca i krvnih sudova.
U trudnica koje puše, ugljen monoksid smanjuje snabdevenost ploda kiseonikom, što nosi rizik za razvoj čeda. Stoga one češće rađaju decu male porođajne težine, a i iznenadna smrt odojčeta češća je u dece majki koje puše.
Pušenje znatno utiče i na reproduktivno zdravlje. Ono povećava rizik od neplodnosti. Naime pojedina su istraživanja pokazala da žene koje puše više od 20 cigareta na dan imaju triput veći rizik od primarne tubarne neplodnosti i veći rizik od vanmaternične trudnoće. Žene koje puše tokom trudnoće imaju i veći rizik od prevremenog porođaja i spontanog pobačaja.
Isto tako žene koje puše imaju češće menstrualne poremećaje (dismenoreja, neredovne menstruacije itd.) te 2 do 3 godine raniji nastup menopauze, a s tim i raniji prestanak protektivnog učinka estrogena u smislu razvoja osteoporoze i bolesti srca i krvnih sudova.
U oba pola pušenje je faktor rizika i za ulkusnu bolest.
PASIVNO PUŠENJE OŠTEĆUJE ZDRAVLJE
Duvanski dim štetno utiče i na nepušače koji borave u zadimljenom prostoru i prisilno udišu duvanski dim, odnosno izloženi su tzv. pasivnom pušenju. Rizik od umiranja zbog koronarne bolesti je 25% , a rizik od obolevanja od raka bronha i pluća je 30-35% veći u nepušača koji su izloženi duvanskom dimu, nego u nepušača koji nisu izloženi duvanskom dimu. U bolesnika s astmom pasivno pušenje izaziva nelagodnost, pa i astmatični napad.
Udisanje duvanskog dima (pasivno pušenje) u odojčadi i male dece dovodi do učestalijeg bronhitisa, upale pluća, astme, drugih bolesti disajnog sistema i smanjene plućne funkcije te akutne i hronične upale srednjeg uha. Sindrom iznenadne smrti odojčeta takođe je češći kod dece izložene duvanskom dimu.
Duvanski dim je i rizičan po zdravlje na radnom mestu. Štetni sastojci duvanskog dima (ugljen monoksid, nikotin, policiklički aromatski ugljovodonici, acetaldehid, benzen, akrolein, neki pesticidi, kadmijum, hrom, olovo itd.) deluju ne samo kao iritansi, toksini, kancerogeni, mutageni, nego čine organizam osetljivijim na stvari iz radne okoline. Pušenje, pa i zadimljen prostor, odnosno pasivno pušenje, uz izloženost azbestu, arsenu, niklu, zračenju, nekim organskim jedinjenjima i patogenim organizmima te animalnim i vegetabilnim prašinama na radnom mestu, povećava rizik od pojave raka.
Bavljenje sportom više od sat vremena svaki dan smanjuje rizik za razvoj raka dojke za žene svih uzrasta bez obzira na težinu i geografsko odredište, kaže se u istraživanju prezentovanom na 9. Evropskoj konferenciji o raku dojke (EBCC-9). U poređenju sa fizički manje aktivnim ženama, kod ženskih osoba koje su fizički najaktivnije rizik za nastanak raka dojke smanjen je za 12%, kažu istraživači. Nastavi sa čitanjem Redovna fizička aktivnost smanjuje rizik od raka dojke bez obzira na uzrast
Profesor Mathieu Boniol, direktor istraživanja pri Međunarodnom institutu za preventivna istraživanja u Lionu u Francuskoj, predstavio je na konferenciji za štampu rezultate metaanalize 37 istraživanja objavljenih u periodu između 1987. i 2013. koja su uključivala preko četiri miliona žena. „U stvari, to su sva istraživanja koja su do sada objavljena, a odnosila su se na vezu između fizičke aktivnosti i rizika za razvoj raka dojke, tako da smo mi uvereni da su rezultati ove naše analize dobro utemeljeni“ dodaje on.
Iako se rezultati razlikuju u zavisnosti od vrste tumora, opšta poruka je ohrabrujuća, kažu istraživači. Ipak, kod ženskih osoba koje su podvrgnute hormonskoj substitucionoj terapiji, kao da taj pozitivan uticaj koji fizička aktivnost ima ne postoji. Pojačana svest o neželjenim posledicama hormonske substitucione terapije znači da će se ova terapija manje koristiti u većem broju zemalja i takođe znači da će prednosti fizičke aktivnosti biti verovatno još uočljivije u budućnosti. „Da li će to biti baš tako je interesantno pitanje i zaslužuje da se na to obrati pažnja u budućnosti“, kaže profesor Boniol.
Preventivni uticaj fizičke aktivnosti prepoznat je i kod drugih vrsta raka, kao i kod oboljenja kao što su kardio-vaskularna oboljenja. Iako su mehanizmi uticaja nejasni, rezultati umnogome ne zavise od indeksa telesne mase tako da se taj uticaj mora pripisati i nekim drugim faktorima, a ne samo kontroli težine. Takođe, uzrast u kome počinje bavljenje sportskim aktivnostima takođe kao da nije od velike važnosti; istraživači su utvrdili da ne postoje indicije da će rizik za razvoj raka dojke biti smanjen ako bavljenje sportom počne u ranom životnom dobu.
„Dodavanje raka dojke, uključujući agresivni tip raka, na listu bolesti koje se mogu sprečiti fizičkom aktivnošću treba da ohrabri razvoj gradova koji se zalažu za sportske aktivnosti omogućavanjem boljih uslova biciklistima i šetačima, izgradnjom novih sportskih objekata i promocijom fizičke aktivnosti kroz edukativne kampanje,“ kaže profesor Boniol. „U pitanju je pristupačna i jednostavna strategija smanjenja rizika za razvoj bolesti koja u ovom momentu jako skupo košta i zdravstvene sisteme i pacijente i njihove porodice. Ovo je dobra vest kako za pojedince tako za kreatore politike.“
Dr Hilary Dobson, predsednica organizacionog komiteta 9. Evropske konferencije o raku dojke i vođa kliničkih istraživanja pri Centru za prevenciju raka dojke Zapadne Škotske i vođa kliničkih istraživanja pri Mreži savetovališta za rak dojke Zapadne Škotske (WoSCAN) rekla je sledeće: „Ovi rezultati važni su za sve žene, bez obzira na njihov uzrast i težinu. Iako mehanizmi potencijalno preventivnih posledica fizičke aktivnosti ostaju nejasni, ova analiza, koju ovde predstavljamo, predstavlja pravi podstrek za žene da budu fizički aktivnije, čak i ako su te aktivnosti skromnog intenziteta. Ovi rezultati kao da nam govore da se poboljšanje zdravlja dojki sada može dodati na spisak utvrđenih prednosti koje fizička aktivnost ima na zdravlje.“
BITI BOLJI UČITELJ I RODITELJ
Zašto potreba da se pomogne detetu nije dovoljna?
U procesu obrazovanja i vaspitanja bilo porodičnog ili školskog sistema, česte su pojave izliva negativnih emocija sa obe strane. Učitelj ili roditelj koji nije razrešio svoje emotivne probleme vezane za odnos roditelj – dete, odrasli – dete, autoritet – učenik, prenosi svoje obrasce reagovanja u svaku situaciju koja aktivira dati obrazac. Mišljenja tipa: „Niko meni ne sme da se suprotstavlja“, „Niko ne sme da vređa moju inteligenciju“, „Deca moraju da me slušaju, jer ja znam šta je za njih dobro “ , „Moja reč mora da bude poslednja. “, laki su okidači sukoba u vaspitnom procesu.
VASPITAČ JE ODRASLA OSOBA – NE “DRUGAR”
Ono što sa svojim roditeljima ili autoritetima nisu razrešile odrasle osobe, nastavnici ili roditelji, prenosi se u odnose među kolegama i odnose sa učenicima ili sopstvenom decom. Često ljudi sebi obećavaju, usled lošeg ličnog iskustva, da se nikada neće ponašati kao njihovi roditelji ili njihovi učitelji. Kao po pravilu, ponavlja se skripta naučenog ponašanja. Ponekada se ode i u drugu krajnost, pa se gaje liberalni odnosi, demokratsko vaspitanje, odnosno nisu više roditelji i učitelji, već drugari svojoj i tuđoj deci.
Da bi odrasli mogli da pomognu deci u savlađivanju njihovih razvojnih potreba, neophodno je da budu zrele, odrasle osobe. Drugova, braće, sestara i vršnjačkih grupa će uvek biti, ali roditelja ima malo. Jedna je majka i jedan je otac u procesu formiranja ličnosti deteta. Ako ih ima više ili neko od njih nedostaje, onda je na onima koji preuzimaju takve uloge odgovornost da urade sve potrebno i dovoljno da se ličnost deteta razvije u odraslu individuu , bez trauma. A to nije mali posao. Teško da ga neki „drugar“ može ispravno odraditi.
Dovoljno je da dete ima nekoga ko će mu u ranom uzrastu obezbediti da može da preživi , ali mu je isto toliko potrebno da za uzore ima odrasle koji će ga naučiti kako da obradi svoje emocije, kako da promišlja, kako da upravlja sobom, kako da se smiri, i uz to, da ga razume, pruži mu podršku i utehu u osetljivim situacijama.
“Ne narasteš velik i jak da ti se drugi dive, nego da se oni mali i slabi mogu nasloniti na tebe.”
OČEKIVANJA I UVERENJA VASPITAČA KOJA VODE DO DISFUNKCIONALNIH EMOCIJA
Jedna od ključnih sposobnosti dobrih vaspitača je sposobnost da se nose sa vlastitim emocijama, da vlada njima, budu smireni i promišljeni. Ne retko ljude u tome ometaju iracionalna uverenja koja dovode do disfunkcionalnih emocija. Nastavnici se u učionici često suočavaju sa situacijama u kojima su njihova očekivanja osujećena.
1. Bilo da su imali zahtev prema sebi: da održe disciplinu u odeljenju na zavidnom nivou, da održe sliku o sebi na zavidnom nivou po svaku cenu, da ni moraju uvek da imaju spreman odgovor na svako postavljeno pitanje, ili da nikada ne smeju da dozvole sebi da neko pomisli da su ispali “glupi” ili “ludi”…
2. Bilo da su imali zahtev prema drugima: da su učenici tog dana spremni za usmeno propitivanje, da ih učenici ne lažu, da se učenici ne sukobljavaju među sobom, da se uvek prema njima odnose sa poštovanjem, da su kolege spremne na saradnju, da drugi predviđaju njihova očekivanja i potrebe…
3. Bilo da su imali zahteve prema uslovima života: kao kada u školi nema kreda, ne rade sve sijalice ili kada vide svoj platni izveštaj, kada je napolju nizak pritisak, pada kiša ili su dugo čekali na prevoz pri dolasku na posao…
Svaki od ova tri zahteva uključuje neko „moranje“: učenici bi morali da budu disciplinovani, morali bi da redovno uče, morali bi da se ne koriste lažima, kolege bi morale da budu saradljive, škola bi morala da obezbedi optimalne uslove za rad, a plata bi morala da prati naše prohteve!
NEZDRAVE EMOCIJE
Kada polazimo sa zahtevom u nama se javljaju nezdrave emocije: bes, povređenost, krivica, stid, zavist, ljubomora, depresija, anksioznost. Suprotno opšte prihvaćenom mišljenju da događaji aktiviraju u nama emocije, ipak aktivaciona situacija poziva naša uverenja!
U zavisnosti od uverenja u nama rađaju se određene emocije, zdrave ili nezdrave. Uverenje oblika: „Ovakva galama ne sme da se dešava u mojoj učionici, na mom času, a ako se, ne daj Bože, desi, to je užasno i ja to ne mogu da podnesem“ jeste iracionalno.
Ispitajmo njegovu racionalnost da to i dokažemo:
1. Da li je realno da očekujem da učenici u pubertetu nemaju agresije u sebi i da među njima ne dolazi do sukoba?
2. Da li je logično da to očekujem?
3. Da li postoji neki zakon u prirodi koji kaže da do konflikata među decom ne sme da dođe?
Odgovor na sva tri pitanja je NE, pa ako je tako i kod vas, vaspitača, uspeli smo da dokažemo da je uverenje bilo iracionalno i uspešno smo ga osporili!
„ Ako hoćeš da budeš dobar učitelj, moraš da se ponašaš kao otac!“ (Komenski)
Slično se mogu proveravati i zahtevi prema sopstvenoj deci: Da li dete mora da bude narcistički produžetak roditelja ? Da li mora da izabere profesiju za koju mislim da je za njega idealna? Da li mora da se bavi svim aktivnostima koja su meni u detinjstvu bila zabranjivana? Da li mora da zna šta mu roditelj misli kada ga popreko pogleda?
PROVERA UVERENJA
Ako želite da lakše i brže proveravate svoje misli samo zapitajte sebe: „Da li ja imam koristi od ovakvog uverenja?“ Ukoliko je već ovde odgovor negativan, bilo bi dobro promeniti to uverenje u racionalno! Kako razlikovati iracionalna od racionalnih uverenja? Iracionalna uverenja u sebi sadrže zahteve, užasavanje, nepodnošenje, neprihvatanje sebe, drugih, uslova života, globalno vrednovanje i etiketiranje. Ona sadrže u sebi „mora“, „ ne sme“, ideju da je nešto „ užasno“, „nepodnošljivo“, i da je nešto „grozno“ ili „ omalovaženo“, bilo da smo to mi, drugi ljudi ili ceo svet.
Iracionalna uverenja su u neskladu sa realnošću, nelogična i nepragmatična. Racionalno uverenje neće sadržati zahtev već želju: „Ja želim da se učenici ne tuku na mojim časovima, ali ako se to i desi, to nije katastrofa i ja imam dovoljno kompetencija da sa takvom situacijom izađem na kraj!“.
Oslobodite sebe od nezdravih emocija! Dobra vest je što prolaskom kroz tri gore navedena pitanja možemo osporiti svako iracionalno uverenje, zameniti ga racionalnim transformisanjem zahteva u želje, i kao rezultat osećati zdrave emocije!
Da ne bude zabune, zdrava emocija je i ljutnja. Ipak, i najveći stepen ljutnje nije tako opasan kao najmanji stepen besa. Sa ljutnjom, za razliku od besa, imate mogućnost za akciju i ponovno uspostavljanje kontakta, ne opažate situaciju kao bezizlaznu. I nastavnicima i učenicima će biti mnogo bolje ako se „samo“ ljute. Promenimo li misli, promenićemo i emocije i ponašanje!
RACIONALNA UVERENJA
Primeri racionalnih uverenja bi bili:
1. „Ja želim da budem smirena u svakom sukobu, a ako to nije slučaj, to nije ništa strašno, nije katastrofa i ja to mogu da podnesem.“
2. „Ja želim da se drugi učenici/kolege obraćaju meni sa poštovanjem, poslušaju moje savete ako im ih dobronamerno dam, ali ako to nije slučaj, to nije ništa strašno, nije katastrofa i ja to mogu da podnesem.“
3. „Ja želim da moji uslovi života / rada budu na nivou koji smatram ugodnim za sebe, ali ako to nije slučaj, to nije katastrofa, i ja to mogu da podnesem. Mogu i da se trudim da te uslove još više poboljšam, koliko je u mojoj moći.“
PROMENA UVERENJA
Zamena iracionalnih uverenja racionalnim postiže se najpre tako što se svako „mora“ pretvara u želju, zatim, svako užasno u loše, nepodnošljivo u teško, a globalno obezvređivanje u kritiku konkretne misli, dela, ponašanja.
Mi imamo mogućnost da promenimo uverenja i da tako osetimo zdrave emocije koje, iako mogu biti neprijatne, nisu destruktivne za nas niti za drugu osobu, ne prekidaju komunikaciju, vode ka traženju boljeg rešenja. Zdravim emocijama se može vladati, i one nam mogu pomoći da budemo bolji vaspitači.
Zapamtite da događaj, sam po sebi, ne aktivira emociju, i da smo za osećanja najviše odgovorni mi sami. Tome možemo naučiti i učenike i decu. Evo nečeg što bi oni mogli praktikovati, da ne bi došlo do povećanja besa i anksioznosti zbog ocena: Iz početnog uverenja koje stvara mnogo straha i pritiska: „Ja moram da budem odličan đak, ako to nisam to je užasno i ja to ne mogu da podnesem!!!“ promenom u realnije: „Ja želim da budem odličan đak , a ako to nisam to nije užasno i ja sam i dalje dobra osoba. Imam mogućnost da se u toku školovanja više trudim i ostvarim bolje rezultate“, dolazi do promene osećanja i oni imaju više mogućnosti za akciju i popravljanje uspeha. Najbitnije je da dete oseća da vredi bez obzira na uspeh u školi i da pad u ocenama ne znači da ne zaslužuje ljubav roditelja i vaspitača. Ako je u uverenju da mora da bude dobar đak, kao uslov da bi ga voleli roditelji, teško će zahteve transformisati u želje.
Ako osoba želi promene, mora dugo i istrajno ponavljati racionalna uverenja u slučajevima kada su ona iracionalna već automatizovana. Neophodno je ponavljati ih u situacijama koje su okidači za nezdrave emocije!
Najlakša provera su simptomi: simptomi mogu ukazati da li je emocija zdrava ili ne: Jači simptomi i veći stepen onesposobljenosti su pokazatelj nezdrave emocije.
PROMENA
Nekada su problemi zbog kojih pucamo pred izazovima u vaspitavanju dece dublji od uverenja. Ako osoba ima nerazrešene probleme sa svojim roditeljima, ako nije svesna toga i nije radila na tim problemima kroz neki lečeći odnos ili psihoterapiju, lako će se u situacijama nabijenim stresom aktivirati emocije povređenosti, tuge, besa… U ovakvim slučajevima vežbanje racionalnih uverenja pomaže samo na površnom nivou, dok osoba drži svesno kontrolu.
Međutim, ako je učenik ili dete podseti na roditelja, nasilnika, osobu koja predstavlja njenu „senku“ ili koju ona iz bilo kog razloga „ne može da podnese“ aktiviraće se nezdrave emocije. Osećaj inferiornosti, bezvrednosti koji je možda postojao u detinjstvu projektuje se u nove situacije. Isto važi i u obrnutom odnosu, kada vaspitač podseti dete, nekim stavom, osobinom ili reakcijom na roditelja sa kojim dete ne nalazi način da dođe do razumevanja.
LEK
„Poštovanje samoga sebe i pravo osećanje autoriteta usko su srasle sestre bliznakinje“ (Кeršterštajner)
Rad na sebi, izgradnja samopoštovanja, samopouzdanja, jedini je put za sve roditelje i vaspitače koji žele da pomognu deci. Vaspitač mora da poštuje sebe, da bi bio poštovan. „Samopoštovanje donosi poene ugledu samo ako nije samohvalisanje“. Kako kaže dr. Žika Marković: “Dobro je da još uvek postoje nastavnici – vaspitači koji zrače i na kraju radnog veka i života i da su njihovi zraci i toplina trajni i deluju kroz život u celini.“
„Čovek sa rastom stane, kada učiti prestane“
Svesni smo promena u društvu i toga da se celoživotno učenje danas podrazumeva. Ali, većini još uvek nekako predstavlja teret učenje o emocijama, psihološkim procesima, funkcionisanju sopstvene psihe. Učenje od roditelja, učitelja, mentora, trenera, učenje na tuđim i na sopstvenim greškama, važno je isto koliko i specijalizovanje u određenoj profesionalnoj oblasti.
I nastavnici i roditelji uče kroz ceo život da bi unapredili sebe, uče i od dece, uče iz odnosa… Mogu da spoznaju problem u ličnom razvoju iz sukoba koji sa decom nastane i da onda na njemu rade, kako ne bi prenosili “grešku” na naredne generacije. Imamo slobodu da biramo hoćemo li ponavljati greške iz prošlosti ili napraviti skok.
Nije loše poslušati savete starijih i mudrijih, ali i podjednako raditi na osvešćivanju svojih mehanizama kroz dolaženje do sopstvenih uvida i zaključaka iz odnosa u koje stupamo, kako u radu sa decom , tako i pri vaspitavanju svojih sopstvenih potomaka.